Veoma živa amaterska filmska delatnost, intenzivno
razvijana pedesetih i početkom šezdesetih godina XX veka u Vojvodini i slobodna
producentska grupa „Neoplanta” snažno su podstakli i ubrzali donošenje odluke o
osnivanju prve profesionalne filmske kuće u Vojvodini – „Neoplanta filma”.
Istina bilo je i otpora, čak i u
vreme kada je potpuno sazrelo uverenje o neophodnosti postojanja ovakve kuće u
Vojvodini. U štampi iz tog vremena, a to svedoče i neki živi osnivači
„Neoplante”, neposredno uoči osnivanja, mogle su se pročitati ili kod pojedinaca
iz kulturnih krugova čuti pdrugljive krilatice „o vojvođanskom Holivudu”, o
nepostojanju „objektivnih uslova” za takav projekat, o nepostojanju
„profesionalnih kadrova” i sl. Svetozar Udovički piše da je bilo otpora i
nedovoljnog razumevanja i od strane onih koji su ih u početku podržavali. Sa
dosta nepoverenja i skepse gledalo se na mogućnost mladih autora da se
ravnopravno uključe u svet jugoslovenske filmske produkcije koja je u drugim
krajevima zemlje već beležila solidne rezultate. Udovički dalje piše: „najmanje
je bilo onih koji su u to vreme verovali da će autori prve vojvođanske
profesionalne filmske kuće samo za nekoliko godina stati u sam vrh
jugoslovenske filmske proizvodnje,…”.[1]
Ali proces razvoja profesionalnog
filmskog stvaralaštva, započet formiranjem slobodne producentske grupe „Neoplanta”,
nije bilo moguće zaustaviti. Konačno, na predlog Izvršnog veća Odlukom
Skupštine Vojvodine br. 03-1043 od 29. juna 1966. osnovana je „Neoplanta film”,
sa statusom ustanove za snimanje dokumentarnih filmova. S koliko se
bojažljivosti prišlo osnivanju ove filmske kuće, vidi se već iz naslova Odluke,
kojim se rad buduće ustanove ograničava na „snimanje dokumentarnih filmova”,
uprkos činjenicama koje smo ranije izneli i koje su nedvosmisleno govorile o potrebi
postojanja na nivou Pokrajine prave profesionalne filmske kuće. Praksa je ubrzo
pokazala da je ovo ograničenje samo na dokumentarne filmove bilo neodrživo, jer
je „Neoplanta film” već 1968. snimila prvi dugometražni igrani film „Sveti
pesak” u režiji Miroslava Antića, zatim 1969. „Rane radove” Želimira Žilnika,
pa 1970. „Lepu paradu” Branka Miloševića itd.
Prirodno „Neoplanta film” je prvih
godina težište proizvodnje stavila na dokumentarni film i realizaciju zadataka
postavljenih u Odluci o osnivanju. Računalo se da ova Ustanova svojim radom
prvenstveno treba da obezbedi filmsku dokumentaciju o Vojvodini, njenoj
istoriji i razvitku. U odluci je to precizirano članom 4 na sledeći način:
„Zadaci ustanove su da snima:
-
dokumentarne filmove iz socijalističke
izgradnje i naše bliže i dalje prošlosti;
-
Filmsku dokumentaciju o značajnim događajima
iz društveno-političkog, privrednog i kulturnog života Vojvodine
-
Kulturno-prosvetne filmove
-
Da obavlja ostale poslove vezane za
ostvarenje osnovne delatnosti.”
Ustanovom se upravljlo „po načelima društvenog
samoupravljanja”. Prema Odluci osnivač, odnosno Pokrajinsko izvršno veće je
imenovalo tri člana Saveta ustanove. Kako je u Ustanovi na početku radilo samo
pet radnika, to se prema odgovarajućim odredbama Osnovnog zakona o ustanovama u
njoj nije mogao obrazovati savet nego je „Neoplantom” upravljala Radna
zajednica koja je vršila funkciju Saveta, a predstavnici Pokrajinskog izvršnog
veća su učestvovali u radu kao članovi radne zajednice u proširenom sastavu.
Direktora je, prema Odluci, imenovalo Pokrajinsko izvršno veće „po prethodno
pribavljenom mišljenju Saveta ustanove”.[2]
Novosadski dnevni list „Dnevnik” je u broju od 26. juna
1966. bombasto najavio osnivanje prve profesionalne filmske kuće u Vojvodini naslovom
„Dobar dan ‘Neoplanto’!”.[3] U članku je odgovoreno
„nevernim Tomama” i sumnjivcima rečima: „Dobar dan, „Neoplanto”!, ne
vojvođanski Holivudu, nego nepretenciozna vredna institucijo od koje se očekuje
siguran hod, umetnički valjana produkcija i dugovečnost”.[4]
Нема коментара:
Постави коментар