Prvi
„Neoplantin” dugometražni igrani film delo je poznatog vojvođanskog pesnika
Miroslava Antića, koji je u svet filma došao slučajno. Pozvali su ga u „Neoplantu”
kada su odlučili da snime kratkometražni film o starom Somboru i njegovim
velikanima, kompozitoru Petru Konjoviću, književniku Veljku Petroviću i slikaru
Milanu Konjoviću. U tom trenutku u Vojvodini nije bilo pogodnije ličnosti za
ovaj filmski projekat. Miroslav Antić se prihvatio posla i na njemu svojstven
način, „pesnički”, na filmskoj traci obradio zadatu temu. Nastavio je da snima
dokumentarne filmove i prvi se u „Neoplanti” okušao na dugometražnom filmu.
U
svom i u „Neoplantinom” debitantskom dugometražnom filmu „Sveti pesak”,
Miroslav Antić se bavi sudbinom ratnog političkog komesara, kasnije inforbirovca,
izopštenog iz društva i odbačenog od drugova.
„Čovek
koji je nekada bio politički komesar
jedne brigade, Aleksandar Vinski, ogrešio se o društvo. Dvadeset godina posle
rata, na mestu gde se otkriva spomenik njegovim mrtvim drugovima, Vinski se
našao nepozvan i odbačen. Sam je došao. Prozvali su mrtve. Nije ga bilo među
mrtvima. Prozvali su žive. Nije ga bilo među živima. A on je stajao među njima.
Gledali su se oči u oči. Stajao, a kao da ga nikad u istoriji nije bilo. Ovaj
film govori o tom čoveku. Čoveku koji kao lutka ostaje obešen, poput jednog
modernog i suludog Hrista, na raspeću sramote i iluzija.”[1]
Film
„Sveti pesak” je prvobitno zamišljen kao kratki igrani film. Reditelj Miroslav
Antić i članovi ekipe, tokom snimanja filma, samoinicijativno su odlučili da
produže snimanje i da, umesto kratkog, snime dugometražni film. „Neoplanta
film” u to vreme nije bila registrovana za produkciju dugometražnih igranih
filmova. Rukovodstvo je izlaz iz nelegalnog stanja našlo u sporazumu sa „Avala
filmom”. Potpisan je petogodišnji ugovor sa ovom producentskom kućom o
poslovno-tehničkoj saradnji koji je „Neoplanti” omogućio završetak filma
Miroslava Antića i nastavak dugometražne filmske proizvodnje.
Sledeći
zajednički projekat dugometražnog igranog filma predložila je „Avala film”. Bio
je to film „Rani radovi” Želimira Žilnika. „Avala film” je obezbedila sredstva,
a „Neoplanta” realizaciju projekta. U filmu, nazvanom po knjizi u kojoj su
sakupljena najranija Marksova filozofska dela, mlada devojka jednog dana
odlučuje da napusti siromašnu roditeljsku kuću, punu konflikata usled očevog
pijanstva i sa svoja tri druga proveri Marksovu tezu da li je čovek zaista
“vladar sopstvene sudbine”.[2]
„Rani radovi” su u javnosti izazvali
prilično kontraverznu situaciju, s jedne strane zbog negativnih reakcija
ondašnjih političkih foruma i dela kulturne javnosti, a sa druge strane zbog
nagrada i pohvala stručne kritike. Film je Rešenjem Okružnog javnog tužilaštva broj
31/69 od 19. juna 1969. privremeno zabranjen za javno prikazivanje[3], iako je pre toga
prošao Komisiju za pregled filmova i Komisiju za kulturne veze sa inostranstvom,
na osnovu čega je film kandidovan za Berlinski i druge međunarodne festivale.
„Neoplanta
film” je na ovo rešenje uložila žalbu, na šta je Okružni sud u Beogradu
presudio u korist „Neoplante” i Rešenjem od 25. juna 1969. naložio vraćanje
oduzetih kopija i nesmetano prikazivanje filma.
Treći
„Neoplantin” dugometražni igrani film, „Lepa parada” reditelja Branka
Miloševića, proizveden je 1970. godine. To je esej o provinciji. Radnja se
dešava u jednoj vojvođanskoj palanci na Tisi. Film nije naišao na razmevanje
stručne kritike, a prilično nezapaženo je prošao i u distributerskoj mreži i
široj javnosti.
Film
„WR: Misterije organizma” Dušana Makavejeva je bio sledeći „Neoplantin” projekat
dugometražnog igranog filma. Rađen je u koprodukciji sa „Avala filmom” i „Telepulom”
iz Minhena, firmom udruženih televizija: Bavarske, Austrije i Švajcarske za
nemačko govorno područije.
„WR
je filmska igračka, film – zagonetka, film četrdeseta kamila. Dokumentarni
film, naučno fantastični film, filmska komedija, ljubavni film, filmski esej,
filmski politički pamflet, utopisko-komunistički film, politički program u vidu
filmske zabave.”[4]
Film
je u inostranstvu stekao naklonost stručne kritike i festivalskih žirija,
međutim, na domaćoj sceni je uzburkao strasti. U momentu, kada je filmski žiri
18. jugoslovenskog filmskog festivala u Puli uvrstio film „WR: Misterije
organizma” u zvaničnu konkurenciju 17. jula. 1971. stiglo je rešenje Javnog
tužilaštva Srbije, 19. jula, da se
zabranjuje njegovo javno prikazivanje. Pre toga, reagovala je Komisija PK
Saveza komunista Vojvodine za obrazovanje, nauku i kulturu i Komisija OKSK Novi
Sad za idejna pitanja u oblasti kulture, koje su 1. jula 1971. održale
zajedničku sednicu, osudivši pojavu filma Dušana Makavejeva. Na sednici je
istaknuto da se u filmu na „neprihvatljiv način govori o našoj društvenoj
stvarnosti”, da se problem slobode i oslobođenja čoveka svodi „na problem
seksualnog oslobođenja”, da je u filmu došao do izražaja „uvredljiv tretman
SSSR-a i Kine” i sl.[5]
Nasuprot
političkoj, stručna javnost i stručna kritika su uglavnom stali u odbranu filma
„WR: Misterije organizma”, ali ovoga puta bezuspešno. Film je povučen iz dalje
eksploatacije. Čak je „Neoplanta film” morala da plaća odštetu za ovaj film.
„Doručak
sa Đavolom” Miroslava Antića je „Neoplantin” peti dugometražni igrani film.
Završen je i premijerno prikazan na festivalu u Puli 1971. godine. Film govori
o propasti jednog vojvođanskog sela u poplavi 1947. koja se poklopila sa drugom
nevoljom – kolektivizacijom. Glavni junak Bata Radulaški, seoski „đavo” je strah
i trepet za „kulake”, prek i grub, ali na momente običan, pa čak i osećajan
lik. Film je „preplavljen jednom poetskom autentičnošću i ljudskošću koja
izbija (…) kao bujica vode, što je i jedan od lajtmotiva same priče o otkupu
hrane i o poplavama u Vojvodini u prvim posleratnim godinama”[6].
Tokom
prvog petogodišnjeg perioda, „Neoplanta” je započela rad i na sledećim
projektima igranih dugometražnih filmova: „Samrtno proleće” po scenariju Lajoša
Zilahija, „Sloboda ili strip” Želimira Žilnika, „Most na reci Bosut” po
scenariju Arsena Diklića, Gordana Mihića i Ljubiše Kozomare, “Jovan Nenad –
zvani „Crni čovek””, Đorđa Kadijevića, „Branko Radičević” po scenariju Bogdana
Čiplića, „Greta vrati moju lampu” po scenariju Vlade Stojšina i „Hajduk” u
koprodukciji sa filmskim studiom iz Titograda. Imala je i 11 projekata u
razmatranju za produkciju: „Vaskrsenje zmaja” po scenariju Slobodana Božovića, „Rado
ide Srbin u hajduke” Dragoljuba Ivkova, „Zanatska komedija” Zorana Petrovića, „Večiti
mladoženja” po motivima Jaše Ignjatovića, scenario Dimitrije Đurković i „Seobe”
u koprodukciji sa TV Beograd – serija i film.
 |
|
Deo ekipe prvog „Neoplantinog”
dugometražnog igranog filma „Sveti pesak”
|
[1] Mr Janja
Šakić, Branko Milošević Filmski katalog
Vojvodine, str. 188.
[2] Marijan Božanc „Rani radovi”, Ekran br. 4, 1969.
[3] Dokumentacija
I, str. 170.
[4] Dokumentacija
II, str. 600.
[5] Dokumentacija
I, str. 356.
[6] Vatroslav Mimica, „Zaljubljenik ravnice”, Dnevnik, Novi Sad, 27. avgust 1971.
Нема коментара:
Постави коментар