U „Neoplanta
filmu” su od početka razmišljali o potrebi snimanja jednog značajnijeg filma,
epopeje na temu Narodno-oslobodilačke borbe u Vojvodini. Od strane autora,
saradnika, političara, boračkih organizacija predlagano je više tema, a konačno
se iskristalisalo mišljenje da bi transport hrane, medicinskog materijala i
odlazak preko hiljadu novih boraca u partizane u proleće 1943. godine iz Srema
u istočnu Bosnu bila zahvalna tema za filmsku obradu. Ovaj istorijski događaj,
koji je bio presudan za NOP u Vojvodini, na ovaj način bi u jugoslovenskoj
javnosti, a i šire, bio afirmisan.
Dok
je Svetozar Udovički bio direktor, još 1971. izdvojena su početna sredstva,
odabrani scenaristi Gordan Mihić i Ljubiša Kozomara, formirana Redakcija i
počele su pripreme za realizaciju filma, koji je dobio radni naziv „Most na
reci Bosut”. Umetnička redakcija
izabrana je u sastavu: Jovan Veselinov, Petar Matić general-pukovnik JNA,
Miroslav Antić, Slobodan Selenić, dr Draško Ređep, Boško Krunić, Mileta
Radovanović, Želimir Žilnik, Nandor Major, Ljubiša Stankov, Dušan Makavejev,
Boško Petrović, Pero Zubac, dr Božidar Kovaček i Stevan Nikšić. Pored Svetozara
Udovičkog, direktora „Neoplanta filma”, u radu Redakcije učestvovali su:
Vladimir Urban, Novak Petrović – u ime Pokrajinskog odbora SUBNOR, i Nikola
Božić – direktor Muzeja radničkog pokreta i narodne revolucije u Novom Sadu.
Redakcija je održala više sastanaka. Razmatrani su tekst scenarija i
finansijski plan za realizaciju filma. Prema scenariju, film je trebalo da ima
6 glavnih uloga, 28 epizodnih i 5.000-6.000 statista, od čega oko 400
konjanika, 2 tenkovske kolone, 1 partizanski logor brigade i kolonu seljačkih
kola, najmanje 120, koja prevozi žito za Bosnu. Za potrebe filma trebalo je da
se izgradi nekoliko većih objekata: crkva, železnička stanica, zemunice,
most... Bilo je predviđeno da snimanje traje oko 60 dana, a ukupna potrebna
sredstva planirana su na 6.199.000 ondašnjih dinara. Sredstva je trebalo da se
obezbede iz domaćih izvora u saradnji sa „Avala filmom”. [1]
Smenom
rukovodstva u „Neoplanti” su privremeno zapostavili ovaj filmski projekat, ali
ne i ideju o jednom velikom filmu – spektaklu kojim bi ova mlada producentska
kuća pokazala svoju zrelost i kompetentnost da realizuje najkomplikovanije i
veoma zahtevne filmove. Cilj je bio šira afirmacija „Neoplante” i značajniji
proboj na jugoslovensko i svetsko tržište. Krajnji cilj bio je, naravno,
ostvarenje profita. Za realizaciju ovakvog projekta bila su potrebna značajnija
početna sredstva, koje „Neoplanta” nije imala. Izlaz je bio u koprodukcijama,
pre svega sa stranim partnerima. Nova uprava „Neoplante” smatrala je da je
ostvarenje takvog zahtevnog projekta nerealna. Prevoz hrane i odlazak novih
boraca u partizane bio je lokalnog karaktera i ideološki obojen, što na Zapadu
nije lako prolazilo, zato su se opredelili za novu veliku temu – film „Seobe”.
Otkupljena su autorska prava od autora romana – Miloša Crnjanskog, 1972. i
nameravano je stupanje u pregovore sa televizijama i stranim partnerima oko
realizacije projekta.[2] Visoko
postavljeni zahtevi i sticaj drugih okolnosti pokazali su se kao prepreka, tako
da „Neoplanta” nije uspela realizovati ovaj projekat. „Seobe” su snimljene
skoro deset godina nakon propasti „Neoplante”, 1994. godine, u režiji
Aleksandra Saše Petrovića.
Jedan
od razloga za odgađanje realizacije „Seoba” bio je ponovno vraćanje na projekat
partizanskog transporta iz Srema u istočnu Bosnu 1943. godine. U Jugoslaviji su
još sedamdesetih godina, a naročito nakon smrti Josipa Broza naglo ojačale
separatističke političke snage. Republička i pokrajinska rukovodstva želela su
da na različite načine pokažu i dokažu samosvojnost i autonomnost. Film –
veliki spektakl o Vojvodini u ratu je tadašnjem vojvođanskom rukovodstvu
izgledao kao poručen. U „Neoplanta filmu” se krajem 1980. užurbano radilo na
pripremanju filma. Konferencija autora i saradnika, stručno telo „Neoplante”,
na sednici 15. decembra 1980. je usvojilo prvu informaciju o pripremi projekta.
Film je nazvan „Veliki transport”.[3] Uskoro je
izabran Savet projekta, „političko-stručno telo” koje je pratilo realizaciju
filma. Za predsednika je izabran Sreta Kovačević, a za članove: Petar Matić,
Marko Peričin, Sreta Savić, Boško Krunić, Dušan Bogdanov, dr Svetislav
Stojakov, Živko Mali, Srđan Ilić, Milutin Stanišić, Arsen Diklić, Veljko
Bulajić i dr Draško Ređep.[4] Reč je o
istaknutim revolucionarima, političkim, javnim i kulturnim radnicima: Sreta
Kovačević bio je predsednik SUBNOR-a Vojvodine; Petar Matić i Marko Peričin
istaknuti borci, narodni heroji, komandanti partizanskih jedinica; Dušan
Bogdanov i Sreta Savić, takođe, visoki partizanski rukovodioci i pisci ratnih
monografija; Boško Krunić i dr Svetislav Stojakov visoki partijski funkcioneri,
rukovodioci Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine; Živko Mali
direktor Muzeja Socijalističke revolucije Vojvodine, ranije direktor „Zastava
filma”; Milutin Stanišić jedan od direktora Televizije Novi Sad; Arsen Diklić i
Veljko Bulajić pisci scenarija; Srđan Ilić i dr Draško Ređep rukovodioci „Neoplanta
filma”, sve uticajni i u to vreme moćni ljudi. Sastav Saveta pokazuje s koliko
ozbiljnosti i s kakvim očekivanjima se prišlo realizaciji ovog projekta.
O „Velikom
transportu” raspravljalo se na svim narednim sednicama konferencije autora i
saradnika „Neoplanta filma”.[5] Režija je
poverena afirmisanom jugoslovenskom reditelju velikih partizanskih filmskih
spektakala Veljku Bulajiću. Za direktora filma izabran je Mladen Kocejić iz
Zagreba, jedan od direktora „Jadran filma”. Štampa je opširno izveštavala o
pripremama velikog filmskog spektakla.
Paralelno
su vođeni pregovori sa dva koproducenta, američkom firmom „Inkonvent” (Inconvent,
inc.) i italijanskom kompanijom za produkciju „Laterna Editriče” (Lanterna
Editrice). Ugovor sa američkom kompanjom potpisan je 27. februara 1982.[6] Iz nepoznatih
razloga, 9. aprila 1982. godine, pisanim putem, „Inkonvent” je preneo sva svoja
prava i obaveze iz ugovora koje je ova firma sklopila sa „Neoplantom” na „Šervud
prodakšn” (Sherwood Production, inc), takođe američkom kompanijom za filmsku
proizvodnju. „Neoplanta film” je pristala na ovaj prenos i sa „Šervudom” zaključila
novi ugovor oko produkcije filma „Veliki transport”, koji je tada, za svetsku
distribuciju, dobio novi naslov „Hrabri” (The Coureageous). Prema ugovoru, „Šervud”
se obavezao da će obezbediti: scenario, „nekoliko glumaca” i usluge Pola
Lihtmana (Paula Lichtmane), kao samostalnog producenta, direktora „Inkonventa”,
firme koja je započela posao sa „Neoplantom”. „Šervud” se, takođe, obavezao da
će obezbediti 50.000 USD za troškove promocije, zatim da će platiti troškove
sinhronizacije na engleski jezik i 10.000 USD „Jugoslavija filmu” po završetku
filma za prodaju i distribuciju.
„Neoplanta
film” obavezala se da će obezbediti usluge Veljka Bulajića kao režisera filma,
usluge savetnika za scenario, sva prava po osnovnom materijalu, smeštaj i
boravak za američke članove ekipe, celokupnu opremu i materijal neophodan za
snimanje filma i druge planirane troškove za završetak filma.[7] Interesantan je
ugovorni odnos za scenario, po kome je precizirano da scenario obezbeđuje „Šervud”,
tj. ranije angažovana firma „Inkonvent”, za koji je bio zadužen saradnik „Inkonventa”
Donald R. Bojl (Donald R. Boyle), a da „Neoplanta film” obezbeđuje savetnike za
scenario, što se verovatno odnosilo na Veljka Bulajića i Arsena Diklića.
Ugovorom je precizirano da će Bulajić svojim potpisom odobriti svaku stranu
scenarija i tačno u skladu sa njim snimiti film. Nikakve promene scenarija bez
prethodne pisane saglasnosti „Šervuda” nisu bile dozvoljene. Nezavisno od
ugovora, u „Neoplanti” su radili obrnuto, pa se kao zvanični scenaristi vode:
„Veljko Bulajić, Arsen Diklić i Donald R. Bojl”.[8] Spor će kasnije
nastati i „Neoplanta film” izgubiti parnicu, uglavnom zbog promene scenarija,
što je izazvalo povećanje troškova, produžetak snimanja filma i druge
posledice.
U
pogledu rokova dogovoreno je da snimanje filma počne 20. aprila 1982. i da bude
završeno „što je pre moguće, ali ne kasnije od 15. decembra 1982. godine”.[9] „Šervud” je
nameravao, a to je ugovorom i precizirano, da dobije na vremenu za bioskopsko
prikazivanje, kako bi mogao biti uključen u zvaničnu konkurenciju za nagradu
Američke filmske akademije – Oskar. „Neoplanta film” se složila stim da će prvo
završiti englesku verziju filma.
Distribucija
filma podeljena je između „Neoplante”, „Šervuda” i trećeg koproducenta
italijanske „Laterne”, tako što je „Neoplanta film” dobila distributivna prava
u zemljama istočnog, socijalističkog bloka, „Laterna” Italiju, Libiju,
Somaliju, Maltu, Etiopiju, Španiju i Latinsku Ameriku, izuzev Brazila, a „Šervud”
ostali deo sveta.
Prvu
finansijsku konstrukciju filma „Neoplanta film” uradila je krajem 1981. godine.
Na sastanku Izvršnog veća SAP Vojvodine održanom 25. januara 1982. razmatran je
i odobren finansijski plan za realizaciju filma u iznosu od 60.000.000 ondašnjih
dinara, plus 10.000.000 dinara za angažovanje Vojske i omladine „u koliko se
ove usluge ne budu mogle obezbediti na dobrovoljnoj bazi”[10]; dakle, ukupno 70.000.000 dinara, deset
puta više od prosečne cene jednog igranog filma u dotadašnjoj „Neoplantinoj” produkciji.
Planirano je da početna sredstva budu obezbeđena iz pokrajinskog budžeta
15.000.000 dinara i budžeta opština u Pokrajini 15.000.000 dinara, a da se
druga polovina obezbedi od privrednih i drugih preduzeća, TV Novi Sad,
međurepubličkom filmskom saradnjom i slično.
Izvršno
veće Vojvodine je, sledeći ovaj plan, iz budžeta Pokrajine od 22. oktobra 1980.
do 25. novembra 1982. uplatilo ukupno 25.500.000 dinara, dakle 10.000.000
dinara više nego što je bilo planirano. Sredstva su uplaćivana u ratama.
Pošto
su apetiti režisera Veljka Bulajića i saradnika rasli tokom realizacije
projekta i, po svoj prilici, pošto su osetili slabost političko-upravnih
struktura Pokrajine, koji su želeli da film ispadne što grandiozniji, potrebe
za novcem su rasle geometrijskom progresijom. Izlaz se tražio u kreditima. Tako
je Odlukom o utvrđivanju kreditne politike SAP Vojvodine za 1982. godinu, „Službeni
list SAPV” br. 3/82, za kreditiranje filma „Veliki transport” obezbeđena suma
od novih 55.000.000 dinara iz tzv. „Depozita društveno-političkih zajednica u
Narodnoj banci Vojvodine”. Izvršno veće Vojvodine je na sednici održanoj 14.
jula 1982. donelo zaključak kojim je Novosadskoj banci odobrilo korišćenje
navedenih sredstava u vidu kredita koje, bi usmerila na račun „Neoplanta
filma”, s tim da ova sredstva banke neće potraživati dok se u „Neoplanti” ne
steknu finansijski uslovi za povrat kredita.
Uplate
za „Veliki tansport” stizale su i iz opštinskih samoupravnih zajednica kulture,
obrazovanja, zdravstvene zaštite, zaštite dece, zapošljavanja, komunalnih
delatnosti, učeničkog standarda itd. u Vojvodini. Tokom letnjih meseci 1982. iz
pomenutih fondova ukupno je uplaćeno 6.779.330 dinara.[11] Iz „društveno-političkih organizacija i
zajednica” iz cele Vojvodine: budžeta opština, komiteta Saveza komunista, veća
Saveza sindikata, opštinskih konferencija SSRN-a, raznih sekretarijata itd.
uplaćeno je 9.635.720 dinara.[12] Od privrednih i
drugih preduzeća sa teritorije Vojvodine uplaćeno je, u ukupnom iznosu,
1.557.479 dinara.[13]
Do
25. novembra 1982. na račun „Neoplanta filma” za realizaciju filma „Veliki
transport” uplaćeno je 103.101.500 dinara, ali ni to nije bilo dosta. Prema
novom proračunu, nedostajalo je još 76.500.000 dinara. Znači, prema revidiranom
planu troškovi jugoslovenske strane u proizvodnji filma su iznosili 179.601.500
din.
Koproducent
„Šervud” je u proizvodnju filma uložio 2.000.000 USD „kroz troškove angažmana i
isplate honorara stranih glumaca, isplate dnevnica i putnih troškova i 38.000
USD za osiguranje produkcije filma, režisera i glumaca. Pored toga preuzeo je i
obavezu, umesto jugoslovenskog partnera, kupovine repro-materijala u visini
200.000 USD”.[14]
„Laterna
Ditriče” uložila je 250.000 USD kroz osiguranje stranog glumca i medijske
troškove pripreme filma za festivale u Veneciji i Kanu, što je prema ondašnjem
kursu iznosilo 15.899.425 dinara.
Podaci
govore da je u izradu filma „Veliki transport” ukupno utrošeno 337.832.578
dinara ili oko 50 puta više od prosečnih sredstava koja su do tada u „Neoplanta
filmu” trošena na proizvodnju jednog dugometražnog igranog filma.
Da se nešto čudno dešava u „Neoplanti”
i da se novac nemilice troši na film „Veliki transport”, osetili su filmski
radnici Vojvodine, koji nisu bili uključeni u ovaj projekat. Oni su već tokom
snimanja filma reagovali u štampi ukazujući na basnoslovne sume novca koje se
troše, kao i sumnjive ugovore sa stranim partnerima. Grupa filmskih radnika –
Želimir Žilnik, Petar Ljubojev, Dušan Životić, Vladimir Stojanović, Olivera
Marinkov – u ime Udruženja filmskih radnika Vojvodine su 24. juna 1982. „upali
u prostorije „Neoplanta filma” i obili ormare” tražeći dokumentaciju. Došlo je
do sukoba sa zaposlenim u „Neoplanta filmu”, o čemu je sačinjena „Informacija o
remećenju reda u Neoplanta filmu i ometanju rada”[15],
koja je razmatrana na sastanku Radne zajednice „Neoplanta filma” narednog dana
- 25. juna 1982. godine. Osuđen je gest ove grupe koja je označena kao snage iz
perioda „crnog talasa” u „Neoplanti”. Koliko se zaoštrila situacija između
filmskih radnika okupljenih u Udruženje filmskih radnika Vojvodine i „Neoplante”,
odnosno ekipe „Velikog transporta”, vidi se i po tome što je 19. maja 1982.
godine u „Neoplanti” Organizacija Saveza komunista razmatrala informaciju „Idejna
kretanja u filmu” i zaključila da „Neoplanta” nije „busija u kojoj je film u
funkciji obrazovanja pokrajinske državnosti”, te da su „teze da u poslednjih 10
godina u Vojvodini nema filma, nema uspešnih autora i saradnika (Neoplante) neprihvatljive
i ignorantske”. Zapravo, ovde se parafraziraju teze koje su, u to vreme u
novinama plasirali Želimir Žilnik, Petar Ljubojev i dr.[16]
Reagovali su i filmski radnici angažovani na realizaciji filma „Veliki
transport” saopštenjem pod naslovom „Prošlo je vreme „Ranih radova””, u kome se
javno reaguje na optužbe Želimira Žilnika da se sredstva za „Veliki transport”
nemilice troše na velike honorare, da se besplatno koriste usluge Armije i sl.
U saopštenju se kaže da nisu „iznenađeni Žilnikovim napadom (...) pogotovo što
dolaze od umišljenog tribuna i dušebrižnika” koji je „u deset godina rada na
filmu snimio (jedan film) „Rane radove” i pola od filma „Strip i sloboda””. U
pogledu primljenih honorara kaže se da su oni „niži za 23% u poređenju sa
honorarima u sličnim filmovima”, ali se ne kaže koliki su.[17]
Povodom situacije u „Neoplanta filmu” i snimanja filma „Veliki transport”
Udruženje filmskih radnika Vojvodine demonstrativno su napustili „Tišma
(Aleksandar), Deak (Ferenc), Antić (Miroslav), Almažan (Slavko), Purčar
(Vladimir), i drugi”.[18]
Uprkos tome, snimanje filma je
nastavljeno. Novi, neugovoreni zahtevi dostavljani su i američkom koproducentu.
Prvo su tražili pozajmicu od 14.905 USD – za deo opreme neophodne u snimanju, s
obećanjem da će sredstva ubrzo vratiti. „Neoplanta” je ova sredstva zaista
vratila, ali sa zakašnjenjem od 4 meseca.
Zatim je „Neoplanta film” tražila plaćanje osiguranja u iznosu od 28.570
USD i filmske trake u vrednosti 200.000 USD. Plašeći se da će posao propasti i
da će izgubiti osnovnu investiciju, „Šervud” je udovoljio ovim zahtevima i 18.
juna 1982. napravio pismenu dopunu ugovora kojim je dogovorena ova naknadna
investicija, tako što bi bila vraćena „Šervudu” preraspodelom prihoda od filma.
„Šervud” je 22. juna 1982. kupio 160.000 m filmske i 200.000 m perfo zvučne
trake. Zatim je reditelj Veljko Bulajić tražio od „Šervuda” produženje
angažmana glumca Edvarda Alberta. Troškovi produžetka iznosili su 11.500 USD.
Bulajić je od „Šervuda” tražio za „usluge marketing-konsaltinga” za sebe lično
20.000 USD i za direktora filma Mladena Kocejića 2.500 USD. Novac je zahtevan
pod pretnjom da film neće biti završen ukoliko se ove uplate ne izvrše.
„Šervud” je jula meseca 1982. izvršio zahtevane isplate. Apetiti nisu ni ovim
bili zadovoljeni. Veljko Bulajić je posle završetka snimanja filma tražio još
125.000 m filmske trake za završne radove na filmu, uz novu pretnju da film
neće biti završen ukoliko se to ne obezbedi. „Šervudovi” stručnjaci izračunali
su da za završetak filma „nije potrebno više od 35.000 – 40.000 m”[19], tako da je „Šervud”
u martu 1983. izvršio doplatu od 20.000 USD u želji da spasi projekat i izvuče
što se izvući moglo, iako je već bilo jasno da su gubici neizbežni. Predstavnik
„Šervuda” je zajedno sa predstavnikom „Laterne” 25. januara 1983. godine
pregledao „završnu verziju filma” koja je trajala oko 2,5 sati samo delimično
prevedena na engleski jezik. Film je trebalo skratiti na najviše 2 h, što je
zahtevalo dodatno vreme i troškove. Gospodin Alen Salke (Alan Salke), predstavnik
„Šervuda”, tada je „bio šokiran lošim kvalitetom filma i nezadovoljavajućom
fazom završavanja”.[20]
Naime,
krajnji ugovoreni rok za isporuku filma, 15. decembar 1982. bio je probijen.
Kompanija „Šervud” nije mogla računati na nominaciju za Oskara, niti na
medijsku podršku filmu, koja bi na taj način bila ostvarena. Nade su usmerene
na Festival u Kanu. Ugovoren je novi rok za završetak filma - 20. april 1983.
godine, krajnji datum za prijavu filma za Kanski festival. Da bi ovaj rok bio
ispoštovan, „Šervud” je odmah poslao svog montažera odobrivši mu o svom trošku
i prekovremeni rad. „Neoplanta film” je i pored toga insistirala na produženju
roka, tvrdeći da film tako brzo ne može biti gotov. Znajući da je za prodaju i
svetsku promociju filma veoma važno da se film prikaže na Festivalu u Kanu, „Šervud”
je najavio da će, ukoliko film ne bude završen do 20. aprila, pribeći pravnim
sredstvima.
Uprkos
tome, „Neoplanta film” je 6. aprila obavestila „Šervud” da krajnji rok, 20.
april, neće moći ispoštovati, na šta je „Šervud” 8. aprila 1983. obavestio „Neoplantu”
da će putem arbitraže tražiti zaštitu svojih prava. „Neoplanta” je reagovala na
ovaj dopis „Šervuda” odlukom da obustavlja radove na engleskoj verziji filma.
Srpska
verzija filma je završena. Film je avgusta 1983. premijerno prikazan na Pulskom
festivalu, a već narednog meseca pušten u eksploataciju.
Prema
„Informaciji o eksploataciji filma „Veliki transport”” od 22. oktobra 1983.
godine film je za mesec dana prikazivanja u Jugoslaviji videlo 340.000 gledalaca:
najviše u Beogradu (101.436), zatim Zagrebu (56.583) i Novom Sadu (48.370).[21] Međutim, prema
statističkom prikazu gledanosti domaćih filmova objavljenom u godišnjaku „Kinematografija
u SR Srbiji” za 1983, te godine film „Veliki transport” u Srbiji je videlo
352.997 gledalaca, što je ovaj film svrstalo na šesto mesto. Po istoj statistici, najgledaniji film za 1982.
i 1983. bio je „Tesna koža”, sa 859.525 gledalaca.[22]
Izgledalo
je da će se sve završiti u najboljem redu i da će planirana sredstva od eksploatacije
filma biti ostvarena, a nagomilani troškovi biti podmireni. Ipak, nije bilo
tako.
„Šervud”
je svoju pretnju tužbom ostvario. Tužba Američkoj arbitražnoj asocijaciji
podneta je 29. marta 1984. pod brojem AAA 72 140 037883, kojom je „Šervud” od „Neoplante”,
zbog neispunjavanja obaveza iz ugovora, tražio nadoknadu štete od 3,1 milion
USD. U tužbi „Šervud” tvrdi da je Veljko Bulajić bez znanja „Šervuda” snimio
„oko 65.000 m (filmske trake) dovoljno za najmanje 5 sati filma i u tolikoj
meri izmenio scenarij da gruba verzija filma koju je video „Šervud” jedva liči
na dogovoreni scenarij”, da je „u toku produkcije filma „Neoplanta” uspela da
potroši preko 100.000 USD od Sherwudovog novca na personal Neoplante pod
izgovorom promocije filma...».[23] i da „Neoplanta”
nije prikazala „Šervudu” da je pisanim ugovorom „obećala režiseru Bulajiću
procenat od novca koji Neoplanta primi od Jugoslavija filma, pošto Jugoslavija
film oduzme svoj deo”.[24] „Šervud” od „Neoplante”
nije dobio ni ugovor od „Laterne” koji je imao slične garancije na prihod. „Neoplanta”
je bez znanja američkog koproducenta sklopila ugovor sa italijanskom TV kućom
RAI za izradu TV serije od istog filma, a „Laterni” je ugovorom ustupila
distributerska prava i na neke zemlje koje je ugovorom izričito poverila „Šervudu”:
Portoriko, Brazil, Austrija, Nemačka.[25] Presuda Američke arbitraže izrečena je
15 februara 1985. u korist „Šervuda”. Odluku je potvrdio Viši sud države Kalifornije
za okrug Los Anđeles 21. juna 1985. godine.
U
vreme trajanja spora pred Američkom arbitražom i sudom „Neoplantu” je zastupao
Rade Mikijela, koji je ulagao prigovore na tužbu „Šervuda” i prigovor na
presudu Udruženja američke arbitraže. Putujući u više navrata u Los Anđeles, on
je „Neoplanti” stvorio nove značajne troškove, bez ikakvih rezultata.
Nakon
presude Udruženja američke arbitraže, Skupština Vojvodine je na inicijativu
Pokrajinskog komiteta za obrazovanje i kulturu i predloga Pokrajinskog
društvenog pravobranioca samoupravljanja 29. marta 1985. donela Odluku o
privremenom ograničavanju samoupravnih prava radnika u „Neoplanta filmu”, tj.
uvela je privremene mere. Smenjen je direktor i imenovan „privremeni organ
upravljanja” od tri člana: Trifu Doru – predsednik, Laza Hidžić i Mirko
Bartulović – članovi. Ovaj organ je Višem sudu u Novom Sadu 16. oktobra 1985.
uputio predlog za pokretanje stečajnog postupka. Stečajni postupak uveden je,
novembra 1985. godine, na osnovu kojeg je došlo do gašenja „Neoplanta filma”
februara 1986. godine.
[1] Dokumentacija
I, str. 273-288.
[2] Izveštaj
o radu preduzeća „Neoplanta film” za 1972. godinu.
[3] Arhiv Vojvodine, fond 430, kutija 65.
[4] Isto.
[5] U Arhivu Vojvodine čuvaju se
zapisnici sa sednica konferencije: 8. juna 1981, 19. decembra 1981, više
zapisnika sa sednica održanih 1982. na kojima je raspravljano o „Velikom transportu”.
[6] Arhivska građa Veliki transport, Tera Film, Novi Sad.
[7] Isto.
[8] Arhivska građa Veliki transport.
[9] Tužba
„Šervuda” Američkoj arbitraži, str. 6.
[10] Informacije
o finansiranju filma „Veliki transport”, arhivska građa filma „Veliki transport”, Terra film, Novi Sad.
[11] Udeo
samoupravnih interesnih zajednica u finansiranju filma „Veliki transport”, prilog 94.
[12] Udeo
DPZ u finansiranju filma „Veliki transport”, prilog 95.
[13] Udeo
OUR u finansiranju filma „Veliki transport”, prilog 96.
[14] Finansiranje
filma „Veliki transport”,
str. 3.
[15] Informacija o remećenju reda u „Neoplanta
filmu” i ometanju rada, Arhiv
Vojvodine, fond 430, kutija 65.
[16] Arhiv Vojvodine, fond 430,
kutija 65.
[17] Saopštenje Prošlo je vreme „Ranih radova”, Arhiv Vojvodine, fond 430, kutija
65.
[18] Arhiv Vojvodine, fond 430,
kutija 65.
[19] Tužba
„Šervuda” Arbitraži američke asocijacije.
[20] Isto.
[21] Informacija
o eksploataciji filma „Veliki transport”, Arhiv Vojvodine, fond 430, kutija 55.
[22] Kinematografija u SR Srbiji – uporedo SFRJ
1983., Institut za film, Beograd, 1985.
str. 75.
[23] Tužba
„Šervuda” Arbitraži američke asocijacije.
[24] Isto.
[25] Tužba „Šervuda” Američkoj asocijaciji, presuda
i ostala dokumenta iz procesa Šervud-Neoplanta su prevedena i čuvaju se sa
ostalom građom o „Velikom transportu” u
preduzeću „Terra film”.
Нема коментара:
Постави коментар