Učešće „Neoplanta filma” na filmskim festivalima

Po opštoj oceni ondašnje štampe „Neoplanta film” je vrlo brzo stekla ugled uspešne producentske kuće. Postignuto je to zahvaljujući dinamičnoj filmskoj proizvodnji, mladim talentovanim autorima i naravno kvalitetu i vrhunskim umetničkim dometima snimljenih filmova.
            Kvalitet „Neoplantinih” filmova verifikovan je na domaćim i međunarodnim filmskim festivalima.
Na Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu, najjačem nacionalnom festivalu ove vrste filmova, prvi put se pojavila 1966. iste godine kada je i osnovana, sa filmovima Branka Miloševića „Dunave, Dunave” i „Velika izložba”[1], a nakon „četiri godine učestvovanja u veoma jakoj konkurenciji Neoplanta je osvojila na ovom Festivalu 3 zlatne i 4 srebrne medalje. Zatim 16 producentskih nagrada i 8 drugih nagrada kao što su: Nagrada CK omladine, Žaromet, Zlatna ptica, Redakcije lista Rad, Žirija jugoslovenske kritike i druge”[2]. 
„Neoplanta film” je učestvovala i na drugim festivalima kratkog filma koji su se održavali u ondašnjoj Jugoslaviji: Zagrebu, Tuzli i Skoplju. Na ovim festivalima, „Neoplantini” filmovi su u posmatranom periodu osvojili 6 nagrada.
            Najveće priznanje „Neoplanta film” je ipak dobila na najprestižnijem svetskom festivalu kratkometražnog filma u Oberhauzenu. Godine 1968. „Neoplantin” film „Nezaposleni ljudi”, reditelja Želimira Žilnika u kategoriji dokumentarnog filma osvojio je najviše priznanje Grand-prix. Inače, „Neoplanta film” je na festivalu u Oberhauzenu učestvovala svake godine, a u periodu 1967.-1971. osvojila je, pored pomenutog Gran-prija tri puta prve nagrade i jednu specijalnu nagradu. Godine 1971. na ovom festivalu „Neoplanta film” je, pored osvojene dve prve nagrade za film „Zdravi ljudi za razonodu” Karpa Aćimovića Godine dobila i priliku da se u specijalnom terminu predstavi pod naslovom „Portret jedne produkcije”. Program koji je „Neoplanta film” tom prilikom prikazala postigao je izvanredan uspeh. Prikazani su filmovi: „Zdravi ljudi za razonodu” – Karpa Aćimovića Godine, „Nevesta” – Borislava Šajtinca, „70-te sezonci” – Prvoslava Marića, „Taj čovek do mene” – Branka Miloševića i „Crni film” – Želimira Žilnika.[3] Ovo predstavljanje mlade producentske kuće u konkurenciji 42 nacionalne kinematografije je „Neoplanta filmu” donelo zavidnu reputaciju. Svetska i naša štampa opširno su izveštavali o ovom događaju.
            „Neoplanta film” je u posmatranom periodu učestvovala i osvajala nagrade i na drugim međunarodnim festivalima: u Majamiju, Čikagu, Lokarnu, Ansiju, Londonu itd.[4]
Veoma zapažene uspehe postizali su animirani filmovi Borislava Šajtinca. Njegov film „Izvor života” osvojio je prve nagrade na festivalima: u Lokarnu 1969. „Zlatnog leoparda”, u Čikagu 1969. „Zlatnog Huga”, u Majamiju 1970. „Zlatni pelikan” i Prvu nagradu na festivalu u Finskoj 1970. Film „Nije ptica sve što leti” u Oberhauzenu 1970. osvojio je Nagradu „Karmen d'avina” i specijalno priznanje žirija, a na Festivalu u Beogradu Srebrnu medalju. Film „Nevesta”, reditelja Borislava Šajtinca, Zlatnu medalju u Beogradu, Prvu nagradu Oberhauzena i Gran pri na festivalu u Ansiju u Francuskoj. I konačno, film „Iskušenja”, takođe Borislava Šajtinca, Zlatnu medalju u Beogradu 1971.[5]
            U konkurenciji dugometražnih igranih filmova, „Neoplanta film” se prvi put pojavila na Pulskom festivalu 1968. sa filmom „Sveti pesak” Miroslava Antića. Film je završen iste godine u koprodukciji sa „Avala filmom”. Nije izazvao posebno interesovanje, niti osvojio neku od nagrada, ali je izabran u konkurenciji od 36 ponuđenih filmova jugoslovenske produkcije za našeg kandidata na Festivalu filmova snimljenih po književnim delima u Palermu i pripala mu je čast da Festival njim bude otvoren.
            Koliko je god „Sveti pesak”, gledano festivalski prošao mirno, toliko je sledeće godine „Neoplantin” igrani film „Rani radovi” Želimira Žilnika izazvao festivalsku buru. „Neoplanta” je i ovaj film radila u koprodukciji sa „Avala filmom”. I pored privremene zabrane prikazivanja i kontradiktornih ocena u javnosti, film Želimira Žilnika je izabran za predstavnika Jugoslavije na čuvenom Berlinskom festivalu 1969. godine. Na tom festivalu, „Rani radovi” su osvojili „Zlatnog medveda” - prvi internacionalni Gran-pri (Grand prix) za našu kinematografiju na područiju igranog filma[6], zatim nezvaničnu festivalsku Nagradu mlade generacije i nagradu Međunarodno udruženje filmske kritike - FIPRESCI. 
            Film je prikazan i na 16. festivalu jugoslovenskog filma u Puli, gde je osvojio specijalnu nagradu žirija, nagradu časopisa „Ekran” - „Žiromet”, nagradu lista „Mladina” – „Zlatna ptica” i nagradu lista „Studio” – „Srebrni venac”. „Rani Radovi” su prikazani i na manifestaciji Nedelja jugoslovenskog filma u Njujorku, Filmskom festivalu u Čikagu i Filmskoj smotri u organizaciji Asocijacije eksperimentalnih i umetničkih kinematografa u Briselu 1969. godine.
            Konačno, film „Rani radovi” je „Neoplanta filmu” i njenom autoru Želimiru Žilniku doneo satisfakciju na festivalima, za sve neprijatnosti koje su ih pratile u predfestivalskim danima sa ovim filmom.
            Godine 1970. „Neoplanta film” je na Pulskom festivalu nastupila sa filmom „Lepa parada” reditelja Branka Miloševića. Film je prema novinskim izveštajima[7] sa okruglog stola kritike ocenjen negativno sa dosta primedbi na rediteljski rad, sadržaj filma, pa i glumačka ostvarenja. Takve ocene donekle objašnjavaju razlog povlačenja koproducenta „Avala filma” iz ovog projekta, upravo pred Pulski festival.
            „Avala film”, kao „Neoplantin” koproducent se povukla i iz sledećeg zajedničkog projekta, filma „WR: Misterije organizma”, reditelja Dušana Makavejeva, u momentu kada je film bio potpuno završen i spreman za prikazivanje. Učinjeno je to zbog problema koji su nastali posle prve specijalne zatvorene projekcije ovog filma u bioskopu „Arena”, u Novom Sadu održane 10. maja 1971. kojoj su prisustvovali predstavnici Saveta „Neoplanta filma”, javni, kulturni i društveno-politički radnici, odnosno kada je postalo jasno da će film izazvati negativnu reakciju političkih struktura i pravosudnih organa. Uprkos takvim nagoveštajima, posredstvom autora Dušana Makavejeva i trećeg koproducenta „Telepula” iz Minhena, film je uvršten u program „15 dana autora”, prestižnog Kanskog filmskog festivala. Projekcija je održana 20. maja 1971. godine u ponoć i zbog velikog interesovanja film je repriziran još pet puta. Film „WR: Misterije organizma” je u Kanu dobio nagradu španske filmske kritike „Luis Bunjuel” i izazvao veliko interesovanje svetske štampe i filmske kritike.
            Iste godine, 1971., 11. juna, film je prikazan u Lucernu, u Švajcarskoj, u selekciji najboljih filmova godine, „Film in” selekciji, zatim 26. juna u Parizu, u palati Šajo, gde ga je videlo „preko 2.000 posetilaca”[8]. Nekoliko dana kasnije, 30. juna i 1. jula, film je učestvovao na Berlinskom festivalu u programu „Internacionalni forum mladog filma” i dobio nagradu međunarodne filmske kritike FIPRESCI. Usledila je, ubrzo zatim, i premijerna projekcija u Kopenhagenu, u Danskoj, te pozivi za učestvovanje na festivalima u jesen iste godine u San Francisku, Njujorku i Londonu.
            Veliko interesovanje izazvao je i u domaćoj javnosti, ali dosta kontraverzno. Zbog negativne reakcije od strane političke i dela kulturne javnosti, Javno tužilaštvo Srbije je 19. juna 1971. poništilo Rešenje o javnom prikazivanju filma Republičke komisije za pregled filmova pa je došlo u pitanje njegovo predstavljanje na predstojećem Filmskom festivalu u Puli.
            Prirodno, nastala je bura u javnosti, jer posle toliko javnih projekcija i nagrada u inostranstvu, zabrana kod kuće je izgledala besmisleno. Polemična tumačenja odluke Javnog tužioca, sa jedne i pod pritiskom stručne filmske javnosti sa druge strane, odlučeno je da se film umesto u Areni, na Festivalu prikaže u zatvorenoj dvorani.
            Godine 1971. „Neoplanta film” je u Puli nastupila sa još jednim filmom: „Doručak sa đavolom” reditelja Miroslava Antića. Film je, prema štampi, svrstan među „korektna ostvarenja naše kinematografije”[9] i osvojio je nagradu za scenario.



[1] Dokumentacija I, str. 333.
[2] Isto, str. 136-137.
[3] Dragoslav Adamović, Politika, Beograd, 3. maj 1971.
[4] Dokumentacija I, str. 138.
[5] Dokumentacija I, str. 88-95.
[6] Bogdan Tirnanić „Kucanje na otvorena vrata”, Telegram, Zagreb, 22. avgust 1969.
[7] Filmski festival u Puli, Potvrđene vrline i mane, Uspeh Krvave bajke u Areni i neuspeh filmova „Ljubav i poneka psovka” i „Lepa parada””, Dnevnik, Novi Sad, 29. jul 1970.
[8] Dokumentacija I, str. 256.
[9]Filmski festival u Puli,Dve priče o selu, Publika u Areni lepo primila filmove „Doručak sa đavolom” i „Ovčar””, Dnevnik,Novi Sad, 2. avgust 1971.

Нема коментара:

Постави коментар