Po opštoj oceni ondašnje
štampe „Neoplanta film” je vrlo brzo stekla ugled uspešne producentske kuće.
Postignuto je to zahvaljujući dinamičnoj filmskoj proizvodnji, mladim
talentovanim autorima i naravno kvalitetu i vrhunskim umetničkim dometima
snimljenih filmova.
Kvalitet „Neoplantinih” filmova verifikovan je na domaćim
i međunarodnim filmskim festivalima.
Na
Festivalu kratkometražnog filma u Beogradu, najjačem nacionalnom festivalu ove
vrste filmova, prvi put se pojavila 1966. iste godine kada je i osnovana, sa
filmovima Branka Miloševića „Dunave, Dunave” i „Velika izložba”[1], a nakon „četiri
godine učestvovanja u veoma jakoj konkurenciji Neoplanta je osvojila na ovom Festivalu
3 zlatne i 4 srebrne medalje. Zatim 16 producentskih nagrada i 8 drugih nagrada
kao što su: Nagrada CK omladine, Žaromet, Zlatna ptica, Redakcije lista Rad,
Žirija jugoslovenske kritike i druge”[2].
„Neoplanta
film” je učestvovala i na drugim festivalima kratkog filma koji su se održavali
u ondašnjoj Jugoslaviji: Zagrebu, Tuzli i Skoplju. Na ovim festivalima, „Neoplantini”
filmovi su u posmatranom periodu osvojili 6 nagrada.
Najveće priznanje „Neoplanta film” je ipak dobila na najprestižnijem
svetskom festivalu kratkometražnog filma u Oberhauzenu. Godine 1968. „Neoplantin”
film „Nezaposleni ljudi”, reditelja Želimira Žilnika u kategoriji dokumentarnog
filma osvojio je najviše priznanje Grand-prix. Inače, „Neoplanta film” je na
festivalu u Oberhauzenu učestvovala svake godine, a u periodu 1967.-1971.
osvojila je, pored pomenutog Gran-prija tri puta prve nagrade i jednu
specijalnu nagradu. Godine 1971. na ovom festivalu „Neoplanta film” je, pored
osvojene dve prve nagrade za film „Zdravi ljudi za razonodu” Karpa Aćimovića
Godine dobila i priliku da se u specijalnom terminu predstavi pod naslovom „Portret
jedne produkcije”. Program koji je „Neoplanta film” tom prilikom prikazala
postigao je izvanredan uspeh. Prikazani su filmovi: „Zdravi ljudi za razonodu” –
Karpa Aćimovića Godine, „Nevesta” – Borislava Šajtinca, „70-te sezonci” –
Prvoslava Marića, „Taj čovek do mene” – Branka Miloševića i „Crni film” –
Želimira Žilnika.[3] Ovo
predstavljanje mlade producentske kuće u konkurenciji 42 nacionalne kinematografije
je „Neoplanta filmu” donelo zavidnu reputaciju. Svetska i naša štampa opširno
su izveštavali o ovom događaju.
„Neoplanta film” je u posmatranom periodu učestvovala i
osvajala nagrade i na drugim međunarodnim festivalima: u Majamiju, Čikagu,
Lokarnu, Ansiju, Londonu itd.[4]
Veoma
zapažene uspehe postizali su animirani filmovi Borislava Šajtinca. Njegov film „Izvor
života” osvojio je prve nagrade na festivalima: u Lokarnu 1969. „Zlatnog
leoparda”, u Čikagu 1969. „Zlatnog Huga”, u Majamiju 1970. „Zlatni pelikan” i
Prvu nagradu na festivalu u Finskoj 1970. Film „Nije ptica sve što leti” u
Oberhauzenu 1970. osvojio je Nagradu „Karmen d'avina” i specijalno priznanje
žirija, a na Festivalu u Beogradu Srebrnu medalju. Film „Nevesta”, reditelja
Borislava Šajtinca, Zlatnu medalju u Beogradu, Prvu nagradu Oberhauzena i Gran
pri na festivalu u Ansiju u Francuskoj. I konačno, film „Iskušenja”, takođe
Borislava Šajtinca, Zlatnu medalju u Beogradu 1971.[5]
U konkurenciji dugometražnih igranih filmova, „Neoplanta
film” se prvi put pojavila na Pulskom festivalu 1968. sa filmom „Sveti pesak” Miroslava
Antića. Film je završen iste godine u koprodukciji sa „Avala filmom”. Nije
izazvao posebno interesovanje, niti osvojio neku od nagrada, ali je izabran u
konkurenciji od 36 ponuđenih filmova jugoslovenske produkcije za našeg
kandidata na Festivalu filmova snimljenih po književnim delima u Palermu i
pripala mu je čast da Festival njim bude otvoren.
Koliko je god „Sveti pesak”, gledano festivalski prošao
mirno, toliko je sledeće godine „Neoplantin” igrani film „Rani radovi” Želimira
Žilnika izazvao festivalsku buru. „Neoplanta” je i ovaj film radila u
koprodukciji sa „Avala filmom”. I pored privremene zabrane prikazivanja i
kontradiktornih ocena u javnosti, film Želimira Žilnika je izabran za
predstavnika Jugoslavije na čuvenom Berlinskom festivalu 1969. godine. Na tom
festivalu, „Rani radovi” su osvojili „Zlatnog medveda” - prvi internacionalni
Gran-pri (Grand prix) za našu kinematografiju na područiju igranog filma[6], zatim nezvaničnu
festivalsku Nagradu mlade generacije i nagradu Međunarodno udruženje filmske
kritike - FIPRESCI.
Film je prikazan i na 16. festivalu jugoslovenskog filma
u Puli, gde je osvojio specijalnu nagradu žirija, nagradu časopisa „Ekran” -
„Žiromet”, nagradu lista „Mladina” – „Zlatna ptica” i nagradu lista „Studio” –
„Srebrni venac”. „Rani Radovi” su prikazani i na manifestaciji Nedelja
jugoslovenskog filma u Njujorku, Filmskom festivalu u Čikagu i Filmskoj smotri
u organizaciji Asocijacije eksperimentalnih i umetničkih kinematografa u
Briselu 1969. godine.
Konačno, film „Rani radovi” je „Neoplanta filmu” i njenom
autoru Želimiru Žilniku doneo satisfakciju na festivalima, za sve neprijatnosti
koje su ih pratile u predfestivalskim danima sa ovim filmom.
Godine 1970. „Neoplanta film” je na Pulskom festivalu
nastupila sa filmom „Lepa parada” reditelja Branka Miloševića. Film je prema
novinskim izveštajima[7] sa okruglog
stola kritike ocenjen negativno sa dosta primedbi na rediteljski rad, sadržaj
filma, pa i glumačka ostvarenja. Takve ocene donekle objašnjavaju razlog
povlačenja koproducenta „Avala filma” iz ovog projekta, upravo pred Pulski
festival.
„Avala film”, kao „Neoplantin” koproducent se povukla i
iz sledećeg zajedničkog projekta, filma „WR: Misterije organizma”, reditelja
Dušana Makavejeva, u momentu kada je film bio potpuno završen i spreman za
prikazivanje. Učinjeno je to zbog problema koji su nastali posle prve
specijalne zatvorene projekcije ovog filma u bioskopu „Arena”, u Novom Sadu
održane 10. maja 1971. kojoj su prisustvovali predstavnici Saveta „Neoplanta
filma”, javni, kulturni i društveno-politički radnici, odnosno kada je postalo
jasno da će film izazvati negativnu reakciju političkih struktura i pravosudnih
organa. Uprkos takvim nagoveštajima, posredstvom autora Dušana Makavejeva i
trećeg koproducenta „Telepula” iz Minhena, film je uvršten u program „15 dana
autora”, prestižnog Kanskog filmskog festivala. Projekcija je održana 20. maja
1971. godine u ponoć i zbog velikog interesovanja film je repriziran još pet
puta. Film „WR: Misterije organizma” je u Kanu dobio nagradu španske filmske
kritike „Luis Bunjuel” i izazvao veliko interesovanje svetske štampe i filmske
kritike.
Iste godine, 1971., 11. juna, film je prikazan u Lucernu,
u Švajcarskoj, u selekciji najboljih filmova godine, „Film in” selekciji, zatim
26. juna u Parizu, u palati Šajo, gde ga je videlo „preko 2.000 posetilaca”[8]. Nekoliko dana
kasnije, 30. juna i 1. jula, film je učestvovao na Berlinskom festivalu u
programu „Internacionalni forum mladog filma” i dobio nagradu međunarodne
filmske kritike FIPRESCI. Usledila je, ubrzo zatim, i premijerna projekcija u
Kopenhagenu, u Danskoj, te pozivi za učestvovanje na festivalima u jesen iste
godine u San Francisku, Njujorku i Londonu.
Veliko interesovanje izazvao je i u domaćoj javnosti, ali
dosta kontraverzno. Zbog negativne reakcije od strane političke i dela kulturne
javnosti, Javno tužilaštvo Srbije je 19. juna 1971. poništilo Rešenje o javnom
prikazivanju filma Republičke komisije za pregled filmova pa je došlo u pitanje
njegovo predstavljanje na predstojećem Filmskom festivalu u Puli.
Prirodno, nastala je bura u javnosti, jer posle toliko
javnih projekcija i nagrada u inostranstvu, zabrana kod kuće je izgledala
besmisleno. Polemična tumačenja odluke Javnog tužioca, sa jedne i pod pritiskom
stručne filmske javnosti sa druge strane, odlučeno je da se film umesto u
Areni, na Festivalu prikaže u zatvorenoj dvorani.
Godine 1971. „Neoplanta film” je u Puli nastupila sa još
jednim filmom: „Doručak sa đavolom” reditelja Miroslava Antića. Film je, prema
štampi, svrstan među „korektna ostvarenja naše kinematografije”[9] i osvojio je nagradu
za scenario.
[1] Dokumentacija
I, str. 333.
[2] Isto, str. 136-137.
[3] Dragoslav Adamović, Politika, Beograd,
3. maj 1971.
[4] Dokumentacija
I, str. 138.
[5] Dokumentacija
I, str. 88-95.
[6] Bogdan Tirnanić „Kucanje na otvorena vrata”, Telegram, Zagreb, 22. avgust 1969.
[7] „Filmski festival u Puli, Potvrđene
vrline i mane, Uspeh Krvave bajke u Areni i neuspeh filmova „Ljubav i poneka
psovka” i „Lepa parada””,
Dnevnik, Novi Sad,
29. jul 1970.
[8] Dokumentacija
I, str. 256.
[9] „Filmski
festival u Puli,Dve priče o selu, Publika u Areni lepo primila filmove „Doručak
sa đavolom” i „Ovčar””, Dnevnik,Novi
Sad, 2.
avgust 1971.
Нема коментара:
Постави коментар