Novo
rukovodstvo „Neoplanta filma” 1972. u domenu igranog dugometražnog filma
zateklo je dva nedovršena projekta: „Samrtno proleće” po scenariju i romanu
Lajoša Zilahija i film „Sloboda ili strip” Želimira Žilnika. „Samrtno proleće” je
rađeno u koprodukciji sa španskom producentskom kućom „Sine 20” (Cine 20) iz
Barselone i američkim „Primaveral Enterprajz” (Primaveral Enterprises, Inc) iz
Njujorka u režiji Stevana Petrovića i Miguela Iglesisasa (Miguel Iglesisas).
Neprecizni ugovori sa stranim partnerima, nerealni zahtevi Lajoša Zilahija u
funkciji supervizora projekta, odvojeno snimanje delova filma u Španiji i
Jugoslaviji, usporili su realizaciju ovog projekta. Nakon niza nesporazuma i
dugotrajnih pregovora nađeni su kompromisi, pa je film konačno 1973. završen.
Premijerno je prikazan iste godine na Festivalu u Puli. U osnovi filma leži
čuveni roman, ljubavna priča u kojoj se mladi diplomata našao između dve žene.
Sa jednom od njih je trebalo da se venča. U moralnim dilemama i snažnim
osećanjima ne nalazi drugi izlaz osim dizanja ruke na sebe. Glavne uloge u
filmu su poverene stranim glumcima Brisu Pešeru (Bruce Pecheur) i Peti Šepard
(Patty Shepard) i domaćim glumicama Mileni Dravić i Miri Stupici.
Prema
sporazumu „Primaveral enterprajz” je uradio zapadnu varijantu filma i dobio
pravo prikazivanja u zapadnoj Evropi. „Neoplanta film” je imala distributerska
prava u Jugoslaviji i socijalističkim zemljama u istočnoj Evropi. U Jugoslaviji
distribuciju je poverila „Morava filmu”, a preko „Jugo filma” prodala je
licencu Rumuniji i Čehoslovačkoj.[1]
Drugi
nasleđeni projekat, film „Sloboda ili strip” bio je u završnoj fazi, ali po
mnogo čemu sporan. Autor Želimir Žilnik je bio žigosan kao nosilac „crnog
talasa” sa serijom filmova na koje se aktuelna vlast i politička elita okomila
ocenjujući ih kao društveno neprihvatljive i štetne.
Novi
direktor, dr Draško Ređep je od Želimira Žilnika, nakon pregleda snimljenog
materijala tražio da izbaci neke delove. U izveštaju za 1972. direktor Draško
Ređep piše da su posle razgovora nesporazumi „otklonjeni i da je reditelj filma
prihvatio primedbe, bitne i obavezujuće, producenta”.[2] Nesporazumi ipak nisu bili otklonjeni, a
pitanje je koliko su i razgovori bili iskreni. Film nikada nije završen niti za
javnost prikazan.
Tako
umesto dva planirana dugometražna filma za kalendarsku 1972. godinu „Neoplanta
film” nije realizovala ni jedan, a očekivao se preporod i povećanje produkcije.
U političkim forumima i štampi isticano je da su prošla vremena uzurpacije „Neoplanta
filma” od strane pojedinaca zaokupljenih ličnim ambicijama i interesima i da će
novo rukovodstvo vratiti „Neoplantu” društveno-korisnim projektima i biti
spremno za konkurenciju u Jugoslovenskoj i svetskoj produkciji. Želeći da
ispuni ova očekivanja, novo rukovodstvo „Neoplanta filma” je najavilo novi
projekat film „Seobe” po romanu Miloša Crnjanskog. Zamišljeno je da se uradi TV
serija i filmski spektakl. Ugovor sa Crnjanskim je sklopljen 1972. godine, tako
što je „Neoplanta film” od pisca otkupila sva filmska autorska prava zauvek.
Kako u pomenutom momentu „Neoplanta film” finansijski, a ni kadrovski nije bila
spremna za realizaciju tako grandioznog filmskog projekta, odlučeno je da se
traži rešenje u koprodukcijskim ugovorima. Direktor dr Draško Ređep to
najavljuje u svom prvom izveštaju rečima:
„Očevidno
je da će producent morati da u vezi sa realizacijom ovog najvećeg projekta u
našoj kinematografiji stupi u vezu sa televizijskim centrima, kao i sa drugim
filmskim producentskim kućama”.[3]
Pošto
realizacija tako zamišljenog projekta nije bila na vidiku, kako bi prevazišla
nelagodnu situaciju da u tekućoj godini nema produkciju ni jednog dugometražnog
igranog filma, „Neoplanta film” je sklopila ugovor o saradnji sa Centrom
filmskih radnih zajednica (CFRZ) iz Beograda i kao koproducent ušla u
realizaciju filma „Tragovi crne devojke”. Zapravo ovaj film je već bio snimljen
u režiji Zdravka Randića, a rađen je po motivima novosadskog književnika
Aleksandra Tišme. „Neoplanta” je učestvovala sa 30% sredstava, a za uzvrat,
CFRZ se obavezala da sa istim procentom sredstava učestvuje u finansiranju
jednog „Neoplantinog” filma. Inače, ugovor sa CFRZ je bio dugoročan i
podrazumevao je: „razmenu iskustava, kadrova, producentskih planova itd.”[4] Film „Tragovi
crne devojke” je veoma lepo primljen u stručnoj i široj javnosti. Bio je jedan
od najgledanijih filmova 1972. godine, a glavni glumac Bata Živojinović je osvojio
Zlatnu arenu u Puli, Gran-pri Festivala u Nišu i Oktobarsku nagradu grada
Beograda. Neda Spasojević, takođe za naslovnu ulogu, osvojila je Srebrnu
medalju u Puli i Veliku povelju u Nišu.
Saradnja
sa Centrom filmskih radnih zajednica je nastavljena na sledećem „Neoplantinom” projektu
dugometražnog filma „Parlog”. Scenario za film je napisao književnik Ferenc
Deak, a režirao ga je Karolj Viček, autor u koga je novo „Neoplantino”
rukovodstvo polagalo mnogo nade. Reditelj Karolj Viček je izgleda to poverenje
obilato koristio, jer se u ovom periodu pojavljuje kao reditelj tri igrana
dugometražna i većeg broja kratkometražnih filmova.
U „Parlogu”
se govori o starijem vojvođanskom seljaku, ocu koji ostaje na zemlji sam, dok
mu sin živi u gradu, daleko od zavičaja. U momentu kada se sin vraća, dolazi do
dramatične situacije istrajavanja i borbe za život na zemlji između oca i sina.
Rezultat je poruka filma – zemlja je večna, jedina prava sigurnost. U odnosu na
ranije „Neoplantine”, izrazito autorske filmove u filmu „Parlog” se težilo
„jednom smirenijem i odmerenijem filmskom izrazu, bez naglašavanja preterane subjektivnosti
u znaku vraćanja tradicionalnim vrednostima”.[5] Veći deo filma
je snimljen tokom 1973. godine, a montaža i obrada je rađena početkom 1974.
godine. Film je dobio nagradu u San Remu 1975. godine.
Tokom
1973. „Neoplanta film” je ušla u još jedan koprodukcijski projekat u saradnji
sa TV Beograd i CFS (Centralnim filmskim studijem) „Košutnjak” uključila se u
snimanje TV serije „Salaš u malom ritu” u režiji Branka Bauera.[6] Ova dirljiva
ratna priča početkom 1975. pretočena je u film „Zimovanje u Jakopsfeldu” u
istoj koprodukciji kako je realizovana i TV serija. Film je postigao izvanredan
uspeh. Osvojio je više nagrada u Puli i zabeležio izuzetno dobru gledanost.
Nakon
ovog filma nastala je pauza. „Neoplanta film” pune dve godine, u periodu
1976.-1977. nije proizvela ni jedan dugometražni igrani film. Razlog su bila
sve skromnija sredstva namenjena ovoj vrsti filma koja je obezbeđivala
Samoupravna interesna zajednica kulture Vojvodine, kao i pojava novog
vojvođanskog producenta „Zvezda filma” koja je startovala 1977. sa filmom „Lude
godine” reditelja Zorana Čavića.[7] Ali to ne znači
da se u „Neoplanta filmu” ništa nije radilo kada je u pitanju ova vrsta filma.
Gotovo paralelno su pripremana tri igrana filma: „Stići pre svitanja” Aleksandra
Đorđevića, „Trofej” Karolja Vičeka i „Široko je lišće” Petra Latinovića.
Sredstva dobijena od SIZ-a kulture u godinama kada nije realizovan nijedan film
su akumulirana i upotrebljena za pripreme pomenutih filmova. Sva tri filma je „Neoplanta”
proizvela u sopstvenoj produkciji. Udeo sredstava SIZ-a kulture u proizvodnji
ovih filmova bio je: za film „Stići pre svitanja” 62,20%, za „Trofej” 55,97%,
za „Široko je lišće” 28,96%.[8] Razliku je
obezbedila „Neoplanta film” iz sopstvenih sredstava i preko samoupravnih
sporazuma sa zainteresovanim organizacijama, preduzećima ili
društveno-političkim zajednicama.
Inače
to je period samoupravnog udruživanja u kome je bila praksa slobodnog
dogovaranja i udruživanja sredstava između različitih subjekata, tako da je „Neoplanta
film” deo sredstava za proizvodnju filmova ostvarila putem direktnog
sporazumevanja sa privrednim subjektima, društvenim organizacijama, opštinama i
slično.
Film
„Stići pre svitanja” govori o poznatom istorijskom događaju, bekstvu komunista
robijaša iz Sremsko-mitrovačke kaznione i njihovom uključivanju u partizanski
pokret. „Široko je lišće” takođe obrađuje ratnu temu, rad partizanskih škola u
Sremu tokom 1943. godine, a „Trofej” se bavi socijalnim raslojavanjem nakon
rata, ispitivanjem porekla imovine preko lika starog borca na dužnosti čuvara
lovišta.
Prvo
je realizovan film „Stići pre svitanja” 1978. godine, zatim „Trofej” 1979. i na
kraju „Široko je lišće” 1981. godine. Sva tri filma su rađena sa relativno
skromnim sredstvima. Na primer „Trofej” je koštao 7.855.756 ondašnjih dinara.
Inače, „Trofej” je nosilac Velike zlatne arene Pulskog festivala.
Karolj
Viček je režirao i sledeći „Neoplantin” dugometražni igrani film sa naslovom „Zalazak
sunca”. Film je realizovan 1982. godine. Eva Ras je pomagala Karolju Vičeku na
scenariju, a u filmu se pojavljuje i kao glumica. Film govori o korupciji i „apsurdnostima
do kojih dolazi u jednom malom mestu kada povratnik sa rada u inostranstvu zatraži
od svog prijatelja, predsednika opštine da u gradskoj kući otvori ekskluzivni
lokal sa polunagim devojkama”.[9]
Iste,
1982. u saradnji sa „Centar filmom”, „Neoplanta film” je realizovala film „Progon”
Predraga Golubovića. Reč je o ratnoj drami, progonu dvoje mladih od strane
okupatorskih vojnika kroz peščaru u južnom Banatu. Film na simboličan način
govori o prkosu okupaciji i slobodi za koju se vredi žrtvovati. Uopšte, „Neoplantina”
produkcija igranih, ali i drugih filmova, je u to vreme sve više okrenuta
ratnim temema, odnosno Narodno-oslobodilačkoj borbi.
Pre
ukidanja „Neoplanta film” je 1985. u saradnji sa Beogradskim „Union filmom”
proizvela film „Život je lep” Bore Draškovića. Film je rađen po motivima
pripovedaka Aleksandra Tišme. Prema dr Petru Volku, to je film sa neospornim
umetničkim kvalitetima koji je „predstavljao najznačajnije filmsko ostvarenje
srpskog filma u 1985. godini”[10]
 |
|
Deo ekipe posle prve klape filma „Široko
je lišće” reditelja Petra Latinovića
|
[1] Izveštaj
o Radu preduzeća za snimanje filmova „Neoplanta film” za 1973. str. 4-5.
[2] Izveštaj
o radu preduzeća za snimanje filmova „Neoplanta film” za 1972. str. 5.
[3] Izveštaj
o radu preduzeća za snimanje filmova „Neoplanta film” za 1972. str. 5.
[4] Isto.
[5] Petar Volk Srpski film, Institut za film, Beograd, 1996. str. 397.
[6] Izveštaj
o radu Preduzeća za snimanje filmova „Neoplanta film” za 1973. str. 6.
[7] Petar Volk Srpski film, str. 401.
[8] Informacija o načinu i sistemu finansiranja proizvodne kinematografije
u Vojvodini s posebnim obzirom na dugometražne igrane filmove, Arhiv Vojvodine, fond 430, kutija 65.
[9] Petar Volk Srpski film, str. 412.
[10] Isto, str. 433.
Нема коментара:
Постави коментар