Osnivanje i razvoj „Neoplanta
filma”, kao prve profesionalne filmske kuće u Vojvodini i njena filmska
produkcija bili su u žiži interesovanja stručne i ostale javnosti. „Neoplanta
film” se u jugoslovenskoj kinematografiji pojavila dosta kasno, u vreme kada su
republičke kinematografske producentske kuće već beležile stagnaciju
proizvodnje i kada se u njima osećala izvesna kriza i zamor. Sa druge strane, to
je vreme u kome su mediji u Jugoslaviji znatno slobodnije komentarisali
društvena, privredna i kulturna zbivanja.
Pojava „Neoplante”, a naročito njena filmska produkcija,
ili bolje reći pojedini filmovi iz njene produkcije, izazvali su veliko
interesovanje javnosti. Novinari, filmski kritičari, radio i TV stanice su se
naprosto utrkivale komentarima nekih „Neoplantinih” filmova. Bez sumnje,
najviše interesovanja izazvali su filmovi „Rani radovi” Želimira Žilnika i film
„WR: Misterije organizma” Dušana Makavejeva. Oba filma su unela potpuno nov
prilaz filmskom stvaralaštvu kod nas, direktno su dotakla neka politička i
socijalna pitanja i za to vreme neuobičajeno slobodnije koristile erotske scene
u filmskom izražavanju što nije moglo proći bez potresa. Reagovao je i javni
tužilac. Oba filma su bila predmet sudskih procesa. Dovoljno za spektakularan
interes štampe. Pogrešno bi ipak bilo, kada je reč o „Neoplanti”, svesti
pisanje štampe samo na ova dva filma ili bolje reći slučaja. U prvim godinama
rada „Neoplante” bilo je veoma mnogo konstruktivnih, kritičkih i celovitih
novinarskih reportaža o radu kuće i njenoj produkciji. Ovi napisi su znatno
pomogli „Neoplanti” u izgrađivanju repertoarske politike, odabiru tema i
autora, a u konačnom i njenoj stabilizaciji i brzoj afirmaciji u javnosti.
Zahvaljujući tome „Neoplanta” je veoma brzo postala prepoznatljiva producentska
kuća za koju su se zainteresovali i filmski stvaraoci i kritičari. Tome je
svakako doprinela smišljena i odmerena politika javnog nastupa rukovodstva
kuće, odnosno njenog direktora Svetozara Udovičkog. Njegova orijentacija na
slobodu autorskog stvaralaštva, podsticanja novih, kreativnih prilaza filmskom
stvaralaštvu i naravno verifikacija ovog stvaralaštva na filmskim festivalima
bili su najbolji put vođenja kuće u pravcu njenog željenog „pozicioniranja” u
mreži jugoslovenskih i svetskih filmskih producentskih kuća.
Već posle prvih nastupa i osvojenih nagrada na festivalu
kratkometražnog filma u Oberhauzenu 1968. i 1969. u svetu su znali za „Neoplantu”.
Strani dnevni informativni listovi su opširno izveštavali o učesnicima i
nagrađenim. Stručni časopisi i filmska kritika su se posebno zainteresovali za
„Neoplantu”. Prirodno, najviše se pisalo o Želimiru Žilniku i Borislavu
Šajtincu čiji su filmovi tada bili nagrađivani. U zbirci objavljenih članaka iz
tog vremena, koju su sačuvali u „Neoplanti” nalaze se prilozi iz: časopisa „Sinema”
(Cinema), listova: „Abend Cajtung” (Abend Zajtung), „Dofin Libr” (Le Dauphine
Libere), „Mond” (Le Mond), „Letr Fransez” (Les Letres Francaises) i drugih.[1]
Naša štampa je takođe opširno izveštavala iz Oberhauzena.
Reportaže iz Oberhauzena donosili su: „Dnevnik”, „Politika”, „Večer”, „Delo”, „Ekran”
i druga glasila.[2]
O „Neoplanti” i njenom filmskom stvaralaštvu veoma angažovano
i u glavnom afirmativno pisali su: Bogdan Tirnanić u časopisu „Nin”, dr Petar
Volk u više listova, Milutin Čolić u „Politici”, Slobodan Novaković u „Književnim
novinama”, Dušan Popović u „Dnevniku” i drugi. Od listova iz drugih republika
ondašnje Jugoslavije, sačuvani su prilozi iz ljubljanskog „Dela” i „Večeri”,
zagrebačkih „Vijesnika”, „Večernjeg lista”, „Hrvatskog Tjednika”, „Hrvatskog
književnog lista”, sarajevskog „Oslobođenja”, titogradske „Pobjede” i drugih.
Prirodno, najjače medijsko praćenje „Neoplanta” je imala
u lokalnoj sredini. Novosadska Radio-televizija, „Dnevnik”, „Mađarso” (Maguar
szo) i drugi lokalni mediji su redovno pratili zbivanja u „Neoplanti” i oko „Neoplante”.
Neki vrlo kritički. „Neoplanta” je u prvo vreme imala prilično ozbiljan sukob
sa Miodragom Kujundžićem, urednikom kulturne rubrike „Dnevnika”, koji je po
oceni tadašnjeg rukovodstva „Neoplante” bio „nedobronameran” i štetan, čije
pisanje je „doprinosilo stvaranju iskrivljene, netačne slike o „Neoplanti””.[3]
U zbirci dokumenata o „Neoplanti”, „Dokumentacija I”,
preštampano je više priloga ovog novinara objavljenih u „Dnevniku” kao i
„odgovora” upućenih „Dnevniku” od strane rukovodstva, kojima se potkrepljuju
ove tvrdnje.[4] Kao primer
zaista negativnog pisanja Miodraga Kujundžića izdvajamo nekoliko citata:
„PRIVATNO O ZNAČAJNOM - Kruna serija neuspeha su dva
filma Miroslava Antića „Une marche ecoeurante” i „Vreme dobra i vreme zla”. Oba
filma, premda ozbiljnih tema, deluju kao neka vrsta privatnog razmišljanja
autora (...) do te mere opterećeni su fragmentima koji vređaju dobar ukus, a u
realizatorskom postupku su do te mere konfuzni da ne bi privlačili ničiju
pažnju da nisu uvršteni u reprezentativnu reviju jednogodišnje proizvodnje
novosadske filmske kuće”[5]
„MNOGO VIKE NIOKOČEGA – Sa velikim interesovanjem je
jutros očekivan ovde film „Rani radovi” Želimira Žilnika. Interesovanje je u
svakom pogledu bilo suvišno. Rađen sa željom da dejstvuje kao politički
pamflet, ovaj je film, u najboljem slučaju protiv filmski pamflet. On je
politički konfuzan, baš kao što su to bili i kratkometražni filmovi Žilnikovi”[6]
„NOVOSADSKE FILMSKE IGRE – Vrata „Neoplante” i dalje
otvorena provereno neuspelim autorima. Pre nekoliko sedmica novosadska filmska
kuća „Neoplanta” prikazala je svoju prošlogodišnju proizvodnju. Veći deo
prikazanih filmova (...) nije bio vredan pažnje niti je davao ikakav doprinos
unapređenju naše kinematografije”[7]
Na ovako izrazito negativne ocene o produkciji „Neoplanta
filma” Miodraga Kujundžića reagovao je direktor Svetozar Udovički. On u članku „Kujundžićeve
igre oko Neoplante” ističe značaj konstruktivne novinarske kritike, ali i osudu
napisa Miodraga Kujundžića.
„KUJUNDŽIĆEVE IGRE OKO NEOPLANTE – Jugoslovenska štampa,
kao i ostala sredstva informisanja, pružili su podršku repertoarskoj politici
„Neoplante”, ocenjujući bez predrasuda i ljubomore njene rezultate, znalački i
razložno kritikovala nedostatke i promašaje, kako u ostvarenjima tako i u
programu. To je nesumnjivo pomoglo Neoplanti.
To se ne bi moglo reći za napise Miodraga Kujundžića koji
je – za protekle tri godine – mrzovoljno, uz odsustvo profesionalnog kritičkog
odnosa, reklo bi se privatno, komentarisao i osporavao rezultate i napore
Neoplante. I ovi napisi nam pokazuju da Miodrag Kujundžić i sada piše o našoj
kući sa zlom voljom”[8]
Citirani tekstovi Miodraga Kujundžića, kao i mnogi drugi,
zaista sadrže izvesnu dozu neodmerene, možda i nedobronamerne kritike. Po svoj
prilici, obzirom da je reč o lokalnom sredstvu informisanja i ličnim poznanstvima
moguće je da je Miodrag Kujundžić preko ovih tekstova, koristeći javno glasilo
i svoj položaj u njemu iskazivao neke lične antagonizme prema određenim ljudima
u „Neoplanti”. Ali, isto tako, kada se politička javnost okrenula svom oštricom
u osudi Svetozara Udovičkog, Miodrag Kujundžić je javno, opet u „Dnevniku”,
stao u odbranu direktora „Neoplante”:
„ROMANTIČNI RITER – Zanesen željom da brzim uspehom
„Neoplantinih” filmova na festivalima, domaćim, i naročito stranim, Udovički je
sigurno dao značajan doprinos građenju određene repertoarske politike. No
postupci Udovičkog nailazili su i na podršku. Sada se u Novom Sadu govori i o
smenjivanju Udovičkog: ne govori se istina, na javnim skupovima, ali se u
kuloarima njegovo uklanjanje sa položaja direktora „Neoplante” već uzima kao
svršen čin. Zaboravlja se, izgleda, da u ovom trenutku nema u Vojvodini
pogodnije ličnosti da vodi jednu ovako komplikovanu delatnost kao što je
filmska proizvodnja: Udovički taj posao pouzdano zna.”[9]
[1] Dokumentacija
I, str. 94-95.
[2] Isto, str. 139-150.
[3] Isto, str. 436-517.
[4] Isto.
[5] Miodrag Kujundžić, „Dokumenti i igre”, Dnevnik, Novi Sad, 17. januar 1969.
[6] Miodrag Kujundžić, „Filmski festival u Puli”, Dnevnik, Novi Sad, 29. jul 1969.
[7] Miodrag Kujundžić, „Novosadske filmske igre”, Dnevnik, Novi
Sad, 5. jun 1970.
[8] Svetozar Udovički, „Razmena mišljenja - Kujundžićeve
igre oko Neoplante”, Dnevnik, Novi Sad, 10. jun 1970.
[9] Miodrag Kujundžić, „Kriza domaće kinematografije”, Dnevnik,
2. jul 1971.
Нема коментара:
Постави коментар